Шекспирова „ Богојављенска ноћ “ је типична романтична, ренесансна  комедија, која  се бави хаотичном  природом и  односом љубави, полова  и идентитета.

Смештена  у  измишљену  земљу  Илирију, прича  прати Виолу, девојку  аристократског  порекла која  доживљава бродолом, и  бива   раздвојена   од  брата близанца, Себастијана. Да  би  преживела  у , за њу новом, свету, прерушава  се  у  младића  и  бира за  себе мушко  име  –  Цезарио, након  чега  ступа  у  службу  војводе  Орсина. Овај њен  чин ,, преваре”  генерише  настанак  комплексног  љубавног троугла – Виола  се заљубљује  у  Орсина, коме  је  срце  сломила  грофица  Оливија, а која се, временом, заљубљује у Цезарија / Виолу.

Фундамент  ове , добрим  делом,  пророчанске комедије  је  хумор и  конфузија које  узрокују замењени  идентитети. Шекспир  читаоцима ( у  нашем  случају – гледаоцима ) на бриљантан  начин  показује  како  се људи  лако поведу  за  спољашњим  изгледом , опсеном  и  преваром.  Виолино  прерушавање  делује  као стимулус за емоционалну  самоспознају, што  јој  омогућава да  доведе у  питање традиционалне улоге  мушкараца  и  жена, као  и  да  изрази  своју  љубав  и  наклоност  на , за  то време, веома  слободан  начин.

Коначно,  ,, Богојављенска  ноћ ” нам сугерира , и то експлицитно, да  је љубав непредвидива, експлозивна, излуђујућа  сила   која, упркос  томе свему, може  да допринесе   неочекиваној  срећи. Након  што  се  близанци  поново сретну, а  сви љубавни  парови  споје  онако  како  треба, мире  се  хаос  и  природни  поредак  ствари… А, ми, гледаоци / читаоци  остадосмо  у  уверењу да  се аутентичне  одлике  човековог карактера често  крију  иза  маски , које сви поседујемо, и највећим  делом  живота, носимо.