Недељу сећања и заједништва у нашој школи обележили смо низом активности којима се афирмише толеранција, хуманост, емпатија и заједништво.

Протеклих дана, у холу наше школе,  пројектован је филм Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле“ са посебним акцентом на хуманост лекара са клинике „Кири“ у спашавању настрадалих у несрећи у Винчи.

Наиме, 1958. године догодила се несрећа у којој је озрачено четворо научника у електрани. Они су послати на лечење у болницу Института Kири у Паризу, одакле се врло штуро извештавало и у југословенским и у француским медијима, један од њих је умро, а остало троје је преживело захваљујући тада експерименталном поступку трансплантације коштане сржи који се сада сматра рутинским за третман болести попут леукемије.

Био је то подвиг француских лекара, са доктором Жоржом Матеом на челу, али и оних Француза, донора коштане сржи, који су се добровољно јавили да помогну.

„Сваки од њих је имао породицу, ризикујући ту породицу, они су дошли да помогну људима које нису знали. И даваоци и лекари и породице давалаца, све је то била атмосфера једне велике породице“-  причао је један од преживелих, Радојко Максић

 „ Ми смо живи јер нам је неко пре нас пренео снагу, силу, љубав. И то је поента свега: да се не зауставимо пре него што пренесемо даље ланчану реакцију вере, наде и љубави“

О инциденту се после годинама „гласно“ ћутало, а у последње време се о њему потенцирано говори, па се чак и сензационалистички доводећи причу у везу са теоријама да је Југославија покушала да направи нуклеарну бомбу.

У жељи да добију одговоре на сва питања у вези са филмом, историјском основом, радиоактивношћу, ризиком од коришћења нуклеарне енергије на пут у Винчу се, 7.маја 2026.године,  упутило 40 ученика наше школе. Ново доба је донело велико интересовање за теме из атомске и нуклеарне физике, па су код ђака књиге „Случај Винча“ др Горана Милашиновића, „Алхемија бомбе“ Слободана Бубњевића, серија „ Чернобиљ“ , филмови „ Опенхајмер“ и „ Чувари формуле“ веома популарни.

Већ на капији Нуклеарних објеката Србије, пријатељски су нас сачекали Јованка Градинац, која је са Сандром Малуцков организовала нашу посету и бивши проф.наше школе Иван Смиљанић. Захвалност за четворочасовни обилазак и стрпљиво одговарање на низ наших питања највише дугујемо Ивани Максимовић, руководиоцу сектора за развој и примену нуклеарних технологија.

Посета постројењима у Винчи где се налазе нуклеарни реактори организује се као едукативна шетња кроз безбедне зоне, уз стриктне мере заштите . Ученике и наставнике воде стручни водичи из Института „Винча“, а обилазак је ограничен на просторије које су безбедне за јавност (историјске сале, изложбене просторе, лабораторије без радиоактивних материјала).

Кључне мере заштите:

• Кретање искључиво уз водича и по унапред одређеним стазама.
• Забрана уласка у активне или ризичне зоне (реактори су у статусу безбедног затварања).
• Коришћење дозиметара и заштитне опреме у деловима где је то прописано.
• Обавезна пријава и одобрење школе/института пре посете.

Једно од најинтересантнијих питања на које смо добили одговор је зашто се АИ не користи у нуклеарној енергетици. Наиме, само људи имају способност да процене контекст и моралне последице одлука, док вештачка интелигенција доноси одлуке на основу података и алгоритма. АИ може бити асистент у обради података и предвиђању догађаја као алат за побољшање сигурности и безбедности ( иако сам подложан хакерским нападима и грешкама), али супервизор у управљању контролном таблом и радом реактора је једино човек.

Поред импресивне опреме и постројења које поседује установа, пажњу ученика је привукло предавање мр Миодрага Милошевића, саветника директора за нуклеарни технологије, који је каријеру започео далеке 1975.године и до данас је сакупио, уредио и много тога објавио о истраживањима која су се одвијала у Винчи.

„ Највећи дуг који успешни људи могу вратити свом народу је да своја искуства пренесу младима. Искуство заварава, само су вештине вечне и зато у тој синергији младих и старих је једини пут ка напретку нације“ – рекао је на поздраву г-дин Милошевић.

Након посете научној установи, упутили смо се ка археолошком налазишту Бело Брдо где нас је дочекао Драган Јанковић, дугогодишњи кустос овог локалитета, на којем се налазе остаци најдуговечнијег неолитског насеља у Србији.

            Он је донео причу о периоду млађег каменог доба, месту и људима из тог времена, за које, каже Јанковић, постоји пуно стереотипа и предрасуда. Наиме, многи мисле да је винчанска неолитска култура била неразвијена, а људи примитивни.

Кроз предавање, које је на моменте било и интерактивно, Јанковић је ђаке упознао са историјатом настанка археолошког налазишта Бело брдо у Винчи, на којем је ископавања започео Милоје Васић, први школовани археолог у Србији, далеке 1908. године. Представио им је Винчанску културу и све њене сегменте, од уметничких предмета који су пронађени, преко градитељства до начина исхране и живота људи из неолита. Његово предавање је било живописно, говорио је о узроцима и последицама историјског тока, страховима, жељама и тежњама људи неолита.  Неолит је доба када човек излази из пећине, учи да гаји биљке, ствара вишак хране и кроз трговину  улази у нови свет друштвених односа. На тренутак нам се учинило да је Винча – колевка цивилизације, заправо друштво коме треба да тежимо.

У повратку смо имали и припремљен наградни  квиз, а у њему одговоре на многа питања: шта је опсидијан и који је хемијски састав, шта је УДБА а шта ОЗНА, зашто АИ не сме да буде коришћен у нуклеарној енергетици, да ли су глумци „Чувара формуле“ слушали предавања из нуклеарне физике.

За посету Винчи ученике припремиле и путовање организовале професорке физике Невена Благојевић и Гордана Варница.