” Картомат  је  једино  решење “, рекао  је озбиљни, уредно подшишани кондуктер.

” Иначе  сам  у обавези  да  вам , појединачно,  наплатим 500 рсд казне за непоседовање  возне карте …Камере, знате, контрола. ” 

Увидевши  озбиљност ситуације , и сам  се уозбиљих,..”Прописи  су  прописи “, рекао  би Павле  Вујисић, у  култном ” Ко то замо  пева?  Др. Виктор  Садиковић, бивши ученик  наше  школе, сада познати  и угледни стоматолог, хитро  је реаговао – платном картицом. Сакупивши  новац, нас 29,  брзо  смо  били у  удобном  и  чистом возу, спремни и жељни успона  на Каблар, до врха 889, спектакуларном  стазом  бр.5.

Праћени  ситном, досадном, упорном  кишом, релативно  лако  смо  прегазили  Мечково  брдо. Одатле, стрмом  стазом, кроз густу, мокру  шуму, креће  стрми  успон ка  врху  Каблара. Нико  се  не буни, нико  не тражи  разлог  за одустајање, како је, готово  егзалтирано, приметила професорка Верица Богићевић. Правимо  неопходне  паузе, храбримо неискусне, делимо залихе из ранчева, смејемо  се и уживамо  у све лепшем. времену. Тестирамо  сопствени  дух  и  тело, прилагођавамо  се елементима – ветру, ваздуху, води, хиљадугодишњим стенама, које нас, благонаклоно, пропуштају ка  све ближем, врху 889…. Квинтесенција планинарења.

Након неколико видиковаца  који  одузимају  дах својим  положајем  и  монументалношћу, ево нас  на  врху. У даљини, у правцу североистока, светлуца Skywalk, новоизграђени  видиковац, који се у конфигурацију , историју и  рељеф  Каблара , по мишљењу аутора овог  текста , уклапа   колико  и  Jimi  Hendrix у Гарави  Сокак, Ипак, на  силаску  стазом бр.3, , низ Селачку косу, питомом  и  незахтевном, срећемо пуно  људи, решених  да стану  ногом  на стаклену  скаламерију….Инстант  планинарење, дајџест  варијанта, шта  ли….Но, ко воли – нека изволи. 

По  доласку  на терасу  Планинарског  дома ПД “Каблар” из Чачка – дужа  пауза, консолидација  опреме и  припрема  за  пешачење,  неких 3 километра , до  воза,  Црвена немачка  машина је, наравно, на  време. Кондуктер  нији  исти, али  га  је љубазни, горепоменути колега  упозорио  на  нас – никаквих  проблема , формалне  природе, у повратку  немамо.

” Следећи пут  ће  нас бити  60, професоре !”, рече један  од  учесника акције, познати  бубњар, још познатијег, гимназијског   Бенда.  ” Видећемо  и то “, помислих, уз смешак, сетивши  се, у  трену,  Френсиса Скота  Фицџералда и  финалне  реченице   ” Великог Гетзбија” …  “А  зар  није  лепо  тако мислити  и томе  се  надати?*

проф. Слободан  Петровић