Ова реченица, уједно и наслов чувеног романа Ернеста Папе Хемингвеја, нама, гимназијским планинарима, отела се, мало модификована, готово једногласно,тог прохладног новембарског јутра.
Доиста, била је лишена филозофско – трансцеденталног контекста у коме ју је Папа изрекао. Кренувши од хладне Мораве, са 280мнв.,па преко намраченог насеља Грабови, кроз влажну букову шуму, негде код Крста, изнад манастира Св.Тројице – Сунце! А бејасмо се уплашили да га тог дана видети нећемо. Срећом по нас, заблистало је пуним сјајем и загрејало нам и тело и душу.
Прошавши поред манастира Сретење, долазимо до најтежег дела трека – кондиционо захтевни успон до самог врха Овчара, високог 985 метара. И ту, огромно изненађење – потпуно нови асфалтни пут, трасом старог, који иде све до репетитора, изграђених на месту старих које су, 1999. авио – бомбама срушили наши ” партнери и пријатељи” са Запада.
Поглед са врха дословце одузима дах. Направивши снимке и лишивши ранчеве садржаја, како чврстог, тако и течног агрегатног стања – крећемо у силазак. Истом трасом. Време до воза проводимо у Капији Драгачева, невеликој кафани крај Короњског потока. И, није нам уопште лоше.
Препешачили смо готово 20 километара, и савладали висинску разлику од 745 метара. Следећа акција нас води на другу страну наше прелепе Западне Србије – нека се припреме Ђурића Орлови, Мучањ и Голија!









