Сунце се поново рађа!



Сунце се поново рађа!

Ова реченица, уједно  и наслов  чувеног  романа Ернеста Папе Хемингвеја, нама, гимназијским  планинарима, отела  се, мало  модификована, готово  једногласно,тог  прохладног  новембарског  јутра.

Доиста, била  је лишена  филозофско – трансцеденталног  контекста  у  коме  ју  је  Папа изрекао. Кренувши  од  хладне  Мораве, са 280мнв.,па  преко намраченог  насеља  Грабови, кроз  влажну  букову  шуму, негде код  Крста, изнад манастира Св.Тројице – Сунце! А бејасмо се  уплашили  да га  тог дана  видети  нећемо. Срећом  по  нас, заблистало  је пуним  сјајем и  загрејало нам и тело  и душу.

Прошавши поред  манастира  Сретење, долазимо  до најтежег  дела трека –  кондиционо  захтевни  успон  до  самог  врха  Овчара, високог  985 метара. И ту, огромно  изненађење –  потпуно  нови асфалтни  пут, трасом  старог, који  иде  све  до  репетитора, изграђених  на  месту  старих које  су, 1999. авио – бомбама срушили  наши ” партнери и  пријатељи” са Запада.

Поглед  са  врха  дословце одузима  дах. Направивши снимке  и  лишивши  ранчеве  садржаја, како  чврстог, тако и течног агрегатног  стања – крећемо  у  силазак. Истом трасом. Време до  воза проводимо  у  Капији Драгачева, невеликој кафани  крај  Короњског потока. И, није  нам уопште лоше.

Препешачили  смо  готово  20  километара, и  савладали  висинску разлику од 745 метара. Следећа акција нас води  на  другу  страну наше прелепе Западне Србије – нека  се припреме Ђурића Орлови, Мучањ и Голија!