Међународни дан људских права обележава се сваке године 10. децембра – на дан
када је Генерална скупштина Уједињених нација 1948. године усвојила Универзалну
декларацију о људским правима.

То је  документ који проглашава неотуђива права сваког човека– без обзира на расу, боју коже, религију, пол, језик, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, имовину, рођење или други статус. Доступан је на више од 500 језика, и то је један од најпревођенијих докумената на свету.

СА ЧАСА ГРАЂАНСКОГ ВАСПИТАЊА:

БОРЦИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА

 Постоји много примера личности које су посветиле живот борби за људска права, које су заслужне за људска права која данас несметано уживамо, а поједини су дали и свој живот у тој борби. О неким борцима за људска права знамо доста, посебно о онима који су нам савременици, док се о некима не зна довољно, односно неправедно су заборављени.

Представићемо само  неке борце за људска права, али треба имати у виду да их има много више и да  ученици могу  дубље да истражују и друге важне личности ове борбе.

Придружила се Женској социјалној и политичкој унији 1906. године, а неколико година касније престала је да ради као учитељица како би могла да се у потпуности посвети борби за женско право гласа. Због свог начина борбе (повреде јавног реда и мира, спаљивање поштанских сандучића, бацање камења на кочију канцелара) била је неколико пута ухапшена. У затвору је штрајковала глађу и опирала се насилном храњењу, због чега је била мучена. Трагично је преминула 1913. године, када се бацила пред краљевог коња који је учествовао на једном дербију, али су разлози због којих је то урадила остали неразјашњени.

У целом свету је познат по свом ненасилном отпору који је започео у Јужној Африци против расне дискриминације, а од 1915. године започео је ненасилну борбу за независност Индије, односно за ослобођење од британске власти. Ненасилни отпор не представља пасивни отпор, већ подразумева велико ангажовање у борби за циљеве који се желе остварити, а методе које су коришћене биле су бојкот, демонстрације, несарадња са државним институцијама, штрајкови, грађанска непослушност и слично. Ганди је својим мирним методама протеста инспирисао многе друге борце за људска права, између осталих, Мартина Лутера Кинга и Нелсона Менделу. Ганди је убијен 1948. године, убрзо након што је Индија стекла независност. Датум његовог рођења (2. октобар) проглашен је националним празником у Индији, а Уједињене нације су тај дан прогласиле за Међународни дан ненасиља.

Веома млада се придружила Покрету за грађанска права. Најпознатија је по томе што је 1955. године, у Монтгомерију у Алабами, одбила да седи у задњем делу аутобуса, који је у то време био резервисан за Афроамериканце.Њен протест је проузроковао један од највећих друштвених покрета у историји – Бојкот аутобуса у Монтгомерију. Била је у затвору због одбијања да седи у задњем делу аутобуса, а због учешћа у бојкоту је била отпуштена са посла. Након бојкота се преселила у Детроит и тамо наставила своју борбу. Била је чланица многих организација које су радиле на елиминисању неједнакости у граду и била незаменљива у Покрету за грађанска права Детроита.

Мартин Лутер Кинг је био млад свештеник у време када је постао један од лидера покрета Бојкота аутобуса у Монтгомерију (1955). У кампањи одбране Розе Паркс, борби против расне сегрегације и борби за остваривање грађанских права, Мартин Лутер Кинг је заговарао грађанску непослушност, ненасиље и мирне протесте. У августу 1963. године, у Маршу на Вашингтон за посао и слободу, учествовало је преко 250.000 демонстраната, а том приликом Кинг је одржао свој чувени говор I Have a Dream (Сањам). Следеће године је добио Нобелову награду за мир због своје ненасилне борбе против расизма. На њега је извршен атентат у априлу 1968. године у Мемфису. Иако је због начина борбе имао много присталица широм САД, ненасиље и мирни протести били су критиковани од радикалнијег крила унутар афроамеричке заједнице. Процес борбе за расну равноправност није се завршио са Кингом. Данас је активан покрет Black Lives Matter (BLM) који се бори за расну једнакост у САД, али користи другачије методе борбе.

“Неправда у било ком делу света је претња правди у читавом свету Сањам да ће једног дана овај народ устати и живети оно у шта верује: (…) да су сви људи по рођењу једнаки “, Мартин Лутер Кинг

Као дете од 11 година супротставила се пакистанским Талибанима који су забрањивали девојчицама да иду у школе јер сматрају да је за њих довољна само верска настава. Са 12 година је почела да пише блог за BBC на урду језику. Иако је писала под псеудонимом, њен идентитет је откривен и стекла је популарност у својој земљи. Међутим, због активизма и критике екстремистичке идеологије, постала је мета Талибана, који су јој претили смрћу, а у октобру 2012. године покушали су да је убију у школском аутобусу. Малала је преживела напад и наставила да се залаже за право на образовање и за права жена. Постала је глобално утицајна након објављивања аутобиографије Ја сам Малала (2013) и добијања Нобелове награде за мир (најмлађа добитница ове награде, имала је 17 година). Међутим, истовремено са бројним признањима, почела су и оспоравања њене борбе, па су јој, на пример, у Пакистану замерали због начина на који је представила државу, забранили су дистрибуцију њене књиге, а у школама је проглашен Ја нисам Малала дан. Када је почела да коментарише стање људских права у суседним државама (Мјанмар, Индија), напади на њу и њен активизам постали су учесталији и раширенији.

“Када цео свет ћути, само један глас може да буде моћан. Једно дете, један учитељ, једна књига и једна оловка могу променити свет”,Малала Јусуфзаи