Није то био “Задњи воз за Чачак”, како велики Бора Ђорђевић рече, ал ‘ смо га, у 7.57, те суботе, 3. децембра, ухватили…25 орних планинара Гимназије, проф. Слободан Петровић, и неочекивано појачање – господин Томислав Милетић из ” Инмолд”-а. У ОКК нас је чекао и проф. Горан Мићовић.
Намера је да се, стазом број 2, попнемо до 885мнв. високог врха Каблара…Успут срећемо планинаре ПД “Рујно” из Ужица, који су изводили меморијални успон стазама 2 и 3.
После напорног и узбудљивог успона, стижемо на врх. Спектакуларан поглед са видиковца, посебно нашим младим планинарима који су овде били први пут. Сликање, ужина, па повратак назад ка бази, због хладног ветра, и приблизавања мрака…
Спуштамо се Селцем, стаза је, за разлику од успона, незахтевна…У дому нас чекају топле собе, топла вода, храна, тушеви, мачак Медо, и лија Лепосава. Наравно, и наш љубазни и агилни домар Мујо.
Креће прича, сређивање утисака, картање, туширање, веровали и не, и учење…Телевизора нема, што нам омогућава да РАЗГОВАРАМО као људи, иако су ту мобилни телефони…Бола у мишићима нема, но, видећемо ујутро…
Гимназијалци лежу да спавају око поноћи, како и не би, када су, мимо успона, спремали храну, пекли палачинке (специјалне, планинарске, без јаја), прали судове, распремали собе, хранили Меда и Лепосаву..
Након доручка, распремања просторија и прикупљања огревног дрвета по шуми, (идеја г. Милетића), тужни, одлазимо… Но, вратићемо се, можда већ у јануару, с гитарама, и још убеђенији да је планинарење и боравак у природи спасоносна комбинација.
проф. Слободан Петровић