Човек који је спојио Сорбону и Савамалу, академију и кафану, виолину и интеграл.
У четвртак, 12. 02. 2026.године, у нашој школи је одржан матине у подне повећен Михаилу Петровићу Аласу, виолинисти у дружини ,,Суз“, ловцу на моруне и барду српске математике кога су хроничари тога доба описали као најпопуларнију личност старог Београда.
Поред општих биографских података о образовању и каријери, на часу су се могле чути многе непознате приче из живота великана.
У мрачним поларним пределима, на разјареним далеким морима, у глува доба ноћи, наслоњен на катарку брода, Мика је на виолини изводио српске песме.
Окупљени ђаци и професори одушевљено су слушали неке од њих:
- „Погледај ме, невернице“
• „На те мислим“
• „Синоћ кад је пао мрак“
• „Кад ја пођох на Бембашу“
у извођењу проф. Слободана Петровића и проф. Србољуба Стефановића.
Неуморни рибар Мика Алас највећи део живота проводи на Дунаву и Сави. Његов свет је била Савамала и сиромашни слојеви људи, лучки радници, рибари и тежаци, виноградари и земљоделци. Прокрстарио је многе океане, али није умео да плива. Иза неустрашивог морепловца, војника и професора, у потпалубљу његове личности, крио се свет саздан од снова, од идеја, поезије, од маште. Не нашавши друге речи за та своја размишљања, Мика је своје идеје скромно звао „бургијама“ .Тако је именовао сва нерешена питања овоземаљског света, све недокучиве математичке проблеме, природу, космос ,далека племена и, на крају, јегуље .
Живот је провео на ветру и сунцу, непоколебљив и отмен – бард српске математике.
Мика је био вичан да све тегобе подноси без роптања. Био је скроман човек, презирао луксуз и раскош – писали су његови савременици.
Михаило Петровић волео је свој наставнички позив и много времена посветио томе. Његова предавања су се одликовала једноставношћу и она су привлачила студенте. Петровић је унео нов, свеж дух на Kатедру за математику. Он је наставу замислио и изводио по узору на париску школу, тада вероватно и најбољу школу математику.
На своје прво поларно путовање пошао је са навршене 63 године! Нaредних пет година је одлазио на прекоокеанска путовања. У тешким дугим ноћима увесељавао је друштво музиком. У белешкама савременика стоји да са њим никад није било досадно, У њему су људи видели вођу и генија. Кроз тихе и мрачне поларне области проламало се „Говори се да ме вараш“, „На те мислим“. Михаило Петровић је имао челично здравље, али на острву Мадагаскар се разболео, вероватно од маларије. Снага воље је била његов једини лек. Након десетак дана проведених у кабини, у потпуној грозници, Мика устаје и враћа се својим пословима.
Ни у осмој деценији живота није губио младалачку жељу за путовањима, лутањима по свету, откривању непознатог, спознаји светских чуда, ходољубљу широко отвореног срца и очију. Као резервни официр увек се радо одазивао позиву отаџбине.
Са своје 73 године нашао се у логору у Немачкој. Био је резервни официр српске војске, учесник Балканских и Првог светског рата, па је као истакнута личност и патриота био мета окупатора. Након изласка из логора, дочека га велики пријатељ Милутин Миланковић, видно омршавео но свеж и крепак, а када га овај упита како се провео у логору, он му одговори: “Као у бањи!”
Но, убрзо после тога Мика је почео да слаби и побољева, престао је да излази, седео је по цео дан у својој соби и писао. Угаси се тихо 8. јуна 1943. у свом дому на Косанчићевом венцу. „Михаило Петровић, највећи математичар српске науке, није био сува научничка природа. Био је човек пун осећања и знао да ужива у свему лепом што је живот пружао. Волео је музику и друштво. Исто што је био у науци – неуморни путник и истраживач, то је био и у животу. Зато је његов живот био испуњен у сваком моменту. Зато је тако брзо прохујао, као какав леп сан. То је болно, али и утешно… Миран, тих, скроман, једноставан и надчовечански обдарен, Петровић је био један од највећих синова наше земље”, рекао је Милутин Миланковић
Припадао је групи интелектуалаца који су сањали да Србија збаци са себе османлијске букагије. Желели су своју отаџбину да поставе на европске темеље. Будући да је био ерудита који је на свет гледао кроз другачију призму, антирежимски човек, није био миљеник власти, посебно краља Александра Карађорђевића. Увек контролисан, ухођен и оспораван. Постоји, чак, теза да су многа његова дела смишљено уклоњена.
Прекоокеанско богатство Михаила Петровића, трагови његових путовања, књиге, сведочења, записи и скице вероватно су загубљени у току Другог светског рата.
Ово што су за вас припремили ученици и професори школе, скроман је покушај да се та ризница поврати.
Професори: Биља Баковић, Слободан Петровић, Србољуб Стефановић,
Небојша Варница, Наташа Протић и Гордана Варница
Ученици: Анастасија Лукић, Александра Матијевић, Елена Марић, Марија Вучићевић, Лена Станисављевић, Нина Марић, Марина Радичевић, Андријана Младеновић, Ленка Врањевац и Елена Стефановић
Снимак са часа на линку:
Литература и извори
https://www.politika.rs/sr/clanak/479451/Stvaralastvo-Mihaila-Petrovica-Alasa
http://alas.mi.sanu.ac.rs/?page_id=1313&lang=sr
https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_84809157A51769686A386E30B490DA52
https://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/izlozba-o-zivotu-i-radu-mihaila-petrovica-alasa_1237906.html
- Мика Алас: Белешке о животу великог математичара Михаила Петровића — Милутин Миланковић и Јеленко Мисаиловић, Српска академија наука и уметности (САНУ), 1946.
- Звездобројци — Михаило Петровић Алас, Српска књижевна задруга, 1921.
- Михаило Петровић Алас – живот и дело — Драган Трифуновић, Математички факултет Универзитета у Београду, 2003.
- Човек испред науке: Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић о Мики Аласу — Александра Нинковић Ташић (прир.), Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, 2019.
- Биографија – Алас — Жарко Мијајловић, Архив САНУ, 1995.
- Звездобројци — Александра Нинковић Ташић, Agape (Theodule Press), 2019.
