Лимске вечери поезије 2014.

Саопштење жирија

Председник: др Јасмина Ахметагић

Чланови: др Светлана Калезић Радоњић и ма Бојана Стојановић Росић

Задовољство ми је да поздравим уважену публику, све драге госте, наше сјајне домаћине, и финалисте, због којих и захваљујући којима смо вечерас овде.

Чини ми се да смо нас три у жирију имале најтежи, а уједно и најлепши, задатак у организацији овогодишњих Лимских вечери поезије – да прочитамо десетине песничких циклуса, да одаберемо најбоље међу њима, и да даље методама ситничарења и терања мака на конац прогласимо победнике.

Волела бих да поменем неке од лирских феномена које смо нас три – и наша три сасвим различита читалачка сензибилитета – приметиле током година.

Након таласа морбидног нихилизма, ерозије ведрине и дитирамба; експанзије баналних рима са једне а непојмљивих версификаторских вештина са друге стране; родољубиве поезије чији је књижевноуметнички (не)квалитет често био у нескладу са њеним узвишеним мотивима…

Лирске константе у приспелим радовима ове године биле су:

1. раскид са постојећим књижевним нормама и формама;

2. трагање за новим жанровима, стилским одредиштима, средствима изражавања.

Ова генерација младих песника, ова гарнитура финалиста, препознала је, чини се, непобитне и неопходне помаке у развоју књижевности кроз развој технологије.

Књижевност данас нису само књиге.

Књижевност су данас блогови, форуми, друштвене мреже, смс поруке. Рефлексивни дневници шифре Изгланцај ганглије.

Књижевност је борба против журбе иако настаје у трци.

Књижевност данас више него икад мора да буде упечатљива јер више нема и свако времена за поезију.

Журба да се све саопшти сада и одмах изнедрила је одсуство реченице.

Дискурси наших финалиста су изоловане речи као одјеци идеја; а и дискурси, и изоловане речи, и одјеци идеја, врло лако своје место могу пронаћи у скицама за неки постмодерни роман – као у циклусу под шифром Добош – јер поезија све чешће личи на прозу, а проза на поезију.

Нови књижевни родови и врсте су у повоју док ми говоримо о њима, а књижевност прогресивно еволуира у свету журбе и технологије да би у том свету опстала. Таква књижевност даје спојеве неспојивих категорија.

Када је реч о споју неспојивог, шифра Видици формирала је циклус којим доминирају врцавост стиха и идеја, спој дадаизма и сонета, каламбура и туробне сложености људског осећања.

Књижевност и филм, упркос бројним разликама и неподударностима, ове године пронашли су савршену симбиозу у гнезду које је свила ауторка под шифром Пешчани сат. Визуелна имагинација коју интуитивно и искуствено бележи и шаље ка читаоцу од песама ствара филмске слике, а од читаоца – гледаоца пред филмским платном. Циклусу песама под шифром Пешчани сат додељујемо треће место. Честитам.

Гротескни, а у исти мах, неодољиви, спој надреализма и перверзног натурализма, приказан кроз призму чудне преране зрелости и гнева који превазилази тинејџерски бунт, али кроз који се прелама и блистав валер оптимизма, дао је циклус који нам је пристигао под шифром Друштвена мисао број 1, који награђујемо другим местом. Честитам.

Ове године прво место је освојио циклус који се од осталих издвојио необичном експресијом независности од емотивног идентитета свог аутора. Ова одлика зреле поезије дала је да наслутимо да се иза заокружених, потпуних песама, крије аутор непобитног талента и лирске профилисаности. Овај аутор свет око себе посматра ишчашеним очима. Не говори о себи, него нам своја сликарска платна даје на увид као да нас зачикава да проникнемо у његову суштину. С друге стране, негује свест о томе да песма, чим изађе из свог творца, наставља да живи свој живот независно, и да је свака интерпретација – она права. Са задовољством ћу честитати на освојеном првом месту шифри Чигра.

Још једном – честитам свим финалистима.

Бојана Стојановић Росић, с.р.