“Сарајево, кристална сећања, Сарајево, од блата и снега, отари ми иње са очију и чела, изађи из мене!”
, треперили су ови лапидарни Миланови стихови у ушима потписника ових редова, испод шлема тадашње југословенске, донекле народне, ал’, богами, армије, на путу од митског Хан – Пијеска, ка Црној Ријеци, једном од најстроже чуваних подземних градова бивше ЈНА, и бивше СФРЈ. Моћни ТАМ 150 није успевао да, буком свог мотора, надјача слушалице мог walkman-a, које ми је тадашња девојка донела из Грчке, пред војску, као аудио – чудо. Тек објављени, ” живи ” ЕКВ албум – касета , компилацијски ” Live in Kulusic, Zagreb”, који сам купио на Башчаршији, који дан раније, требало је да ми , тада осамнаестогодишњаку, уз тек објављени ” Ујед за душу ” Рибље Чорбе, буде утеха , и спас, у суровим условима војно – полицијске ” мртве страже”.
Готово 40 година касније, нема Боре, Рајка, Мише…Одавно су отишли Маги, Милан и Бојан…Но, зато је ту група сјајних ученика наше школе, која се потрудила да, тог 11.децембра, ” врати унатраг модро и зелено”, и ” ..Нађе, стави и потражи” . Па макар на “Седам дана”. Музичко – наративна ретроспектива поливалентне каријере страховито талентованог Милана Младеновића, кроз ” Лимуново Дрво”, “Шарла акробату”, ” Катарину II” и ” ЕКВ” привукла је пажњу приличног броја заинтересованих ученика, и на жалост неколицине професора. Текстови, које су ученици сами бирали, преуредили, на крају, и уз помоћ тројице професора, уклопили у одговарајући музички контекст, (углавном са албума ” Са ветром уз лице” и ” Љубав”), успели су, утисак је, произвести онај танани ” клик”, тако потребан тинејџерима тих година у контакту са рок – музиком, уживо. Певале су се песме ” Катарине”, гласно, у холу наше школе, као некад, у најславнијим ЕКВ данима… Јер, многи наши ученици никада раније “Катарину” чули нису, па се, стога, надамо да смо, бар мало, ствари померили у том правцу. Снажнију реакцију ћемо, Бенд се нада, имати ускоро, на већој позорници, и пред ширим аудиторијумом… Јер, како је Милан рекао у свом последњем интервјуу, из 1994., уз загонетно – горки осмех: “Није ми жао што сам потрошио живот на тако тривијалну ствар као што је рокенрол – мислим да честитије и поштеније нисам могао да живим…”
Проф. Слободан Петровић
