Дана 20. маја 2025. године, у холу школе, одржана је промоција научно-истраживачких радова ученика из области језика.
Прилику да представе своје радове имали су ученици: Јована Лазаревић, Анђелија Кијачић и Алекса Лучић.
Радови Анђелије Кијачић и Алексе Лучић рађени су за потребе такмичење талентованих ученика средњих школа по научним дисциплинама које је одржано 27. априла у Чачку. Ученици су се, након израде теста знања и усмене одбране својих радова, пласирали на 67. Државно такмичење талентованих ученика средњих школа по научним дисциплинама РС, које ће се одржати у Крагујевцу. Јована Лазаревић је представила свој рад који је награђен претходне школске године.
Анђелија Кијачић, ученица другог разреда, говорила је о свом истраживачком раду „Називи чудотворних икона Богородице“.
„Називи чудотворних икона Богородице представљају јединствен спој језичког израза, културног наслеђа и духовног значења у српској традицији. Анализа њихове етимологије, морфолошке структуре и симболике открива дубоко укорењене вредности и веровања која су кроз векове обликовала идентитет народа. Употреба различитих творбених механизама – од сложеница и описних синтагми до глаголских изведеница – сведочи о богатој језичкој креативности у служењу духовним потребама заједнице. Примећује се да све сложенице и изведенице, које чине назив икона и које се у тексту молитве односе на Мајку Божју, упућују на Њену величину (чудотворна, беспочетна, свецарица, пренепорочна, животворна, непостидна, свеблага, несаломива, свепрослављана и сл.), доброту (милосрдна, премилостива, свеправедна, сведобра) и жртву за човечанство (брзопомоћница, утешитељка, исцелитељка, благодарна, путеводитељка и сл.). Истраживањем је потврђено да се називи икона не користе само као дескриптивни појмови, већ као носиоци симболичког, религијског и културног значења, који се преносе кроз литургијске текстове, предање и свакодневни говор верника. Они утичу на формирање односа према вери, улози Богородице и духовним вредностима уопште. Ово истраживање указује на значај даљег проучавања религијског лексичког наслеђа, као и на потребу очувања и разумевања језика као средства културне меморије. Називи чудотворних икона нису само реченичке или лексичке целине – они су сведочанства вере, историје и језичког идентитета једног народа.” (из Закључка рада)
Алекса Лучић, такође, ученик другог разреда, представио је рад „Називи женских оглавака у народној ношњи “.
„.Оглавци су један од најупечатљивијих елемената српске народне ношње и имају посебно место у народној култури. Они нису служили само као покривало за главу, већ су имали и дубоко симболично значење. Преко облика, украса и начина ношења оглавка, могло се препознати из ког је краја особа, да ли је млада или стара, да ли је девојка или удата жена, па чак и њен друштвени статус. Називи оглавака попут конђа, трвељ, шамија, наниз, тарпош, перјаница и других, сведоче о великом богатству језика, као и о различитим утицајима – од домаћих, старословенских корена, до турцизама и других позајмљеница. Сваки оглавак био је посебан – израђен од тканине, перли, новчића, пера, свиле или златовеза, у зависности од обичаја, материјалних могућности и прилике за коју се носио. Њихови називи, порекло речи и језичке карактеристике откривају слојеве језичке историје и утицаја који су се преплитали на овим просторима. Овим истраживањем показана је потреба за очувањем знања о оглављима као делу нематеријалне културне баштине. Систематизација лексичких и етимолошких података доприноси бољем разумевању народне културе. Иако се данас ретко користе у свакодневном животу, оглавци остају вредан део нематеријалне културне баштине. Они нас подсећају на умеће и естетику народних занатлија, на улогу жене у традиционалном друштву и на значај народне ношње као симбола идентитета. Сачувати знање о оглављима значи сачувати везу са сопственим коренима, језиком, обичајима и културом. “ (из Закључка рада)
Јована Лазаревић, ученица другог разреда, бавила се не мање интересантном темом. Њен рад је носио наслов „Лексеме ватра и врата и њихова контекстуализација у друштву“. У свом истраживању дошла је до следећег закључка:
„Кроз ово истраживање могли смо боље да се упознамо са лексемама ватра и врата, њиховим морфолошким катактеристикама, породицама речи и контекстуализацијом у друштву. Оно што одликује језик и што га обогаћује јесте вишезначност коју смо могли да уочимо код проучаваних лексема. На основу њихове вишезначности, утврдили смо њихову присутност у свакодневном животу човека, али и значај у књижевности, религији, обичајима, обредима и веровањима код различитих народа. На пример, ватра у хиндуизму је веома значајна јер је симбол лутајућих душа и божанског духа. Заступљена је и у ратарским обредима, али се спомиње и код Телеута у обредима спаљивања. Врата су присутна у кинеској култури, тј. у изградњи кинеских градова. Повезана су и са стражарима, али су веома важна и код хришћана и Јевреја. Поред тога, циљ истраживања је био да уочимо сличности и разлике у значењима две лексеме које имају исти гласовни састав. И ватра и врата могу имати и позитивну и негативну конотацију. Ватра нас може подсетити на страх и уништавање или ипак на љубав и препород. Постоје и врата која нас изводе на добар пут, отварају се пред нама и пружају слободу, али и неизвесност. Затворена врата нас штите, али и робе. Поред тога, представљене су и појмови огњиште и врата душе, који проистичу од проучаваних лексема (ватра и врата) и њихово значење, симболика и употреба. Лексеме ватра и врата и код средњошколске популације изазива опречне асоцијације. Ватра указује на бес, рат и страх, али и на љубав, топлоту и снагу. Врата изазивају могућност слободе, излаза и новог почетка, али и осећај напуштености.“ (из Закључка рада)
